hirurgija hrkanja i apneje

Pitanje koje se najčešće postavljaju lekaru kada mu se jave „ubice mirnih spavacih soba“ glasi: Da li je hrkanje izlečivo..? U većini slučajeva DA, samo nemojte odustati.


  • Ovo ne treba da znači da svako sa dijagnozom ronhopatije i slip apneje treba da žuri pod nož. Operacija ne mora biti najbolja opcija za svakog pacijenta, ali svakako predstavlja opciju koju zaslužuje svako ko hrkanju želi da kaže zbogom zauvek.

  • Slabi operativni rezultati su obično posledica loše dijagnostike ili pogrešne hirurgije. Nema načina da se predvidi kod kojih pacijenata će operativni zahvat biti efikasan. Zapravo, medicini je potrebna metoda koja će predskazati uspeh, a ne potvrditi neuspeh. Hirurgijom bi trebalo da proširimo sva suženja gornjeg disajnog puta i da ih ostavimo dovoljno otvorenim I stabilnim tokom cele noći, svake noći. Tada bi hirurgija bila prava alternative CPAP aparatima.

  • Ako ikada ijedan sindrom bude nazvan fascinantnim to će biti hrkanje. Kompozitor Johanns Brahms je tokom svog bučnog spavanja imitirao muziku celog orkestra. Hrkanje je proglašeno za drugu po neprijatnosti buku koju proizvodi ljudski organizam. Staro je koliko i samo spavanje, i nije pod kontrolom naše volje, te mi na njega nemožemo uticati..

  • Kada se pojavi znak je opstrukcije gornjih partija vazdušnog puta? Primarni faktor za nastanak hrkanja je narušen vazdušni put od nosa do traheje. Dijametar ovoga puta u tranziciji od budnosti preko NonREM i REM faze spavanja je nestabilan. Spavanje i san su direktno odgovorni za fenomen čujnog disanja. Tome doprinosi i veličina mekih tkiva u ždrelu koja je visoko disproporcionalna u odnosu na vazdušni prostor gde su smeštena. Opstrukcije najčešće nastaju u oralnom delu ždrela na velofaringealnom sfinkteru. Mehanizam je ponavljana apozicija lateralnog zida ždrela, kolaps mekog nepca i kretanje baze jezika prema nazad. Ako pri tome nastaje delimična okluzija vazdušnog puta javlja se hrkanje, a ako je prolaz potpuno blokiran stanje se definiše kao apnea. Nestabilnost respiratornog kontrolnog sistema i poremećaji mehanoreceptorne i refleksne senzitivnosti su identifikovani kao mogući ko-faktori u patogenezi ovoga sindroma.

  • Za hrkanje kažemo da je uobičajno, ali ne i normalno. Ono je najveći ubica mirnih spavaćih soba. Zbog njega su propali mnogi inače uspešni brakovi. Iz toga se da zaključiti da je hrkanje zapravo bolest bračnog partnera, bolest slušaoca, sunovrat romantike, ponor za svaku idilu , ali i krajnji test koliko volite svog voljenog. Gotovo da i ne znam ženu koja ne tvrdi da njen životni saputnik bar ponekad ne zahrče. Zapravo, sve češće se i muškarci žale da njihove supruge, "testerišu".

  • Istina je da žene redje hrču i da je buka koju pri tome proizvode znatno manjeg inteziteta nego kod muškaraca. Ronhopatija (hrkanje) je najveće bračno iskušenje i statistike govore da je za raspad romantične veze ono na četvrtom mestu. Na pitanje da li bi radije imale muža koji ih vara ili hrče, čak 30% žena u Francuskoj je odgovorilo da je bolje da ih vara. Žene, čiji partneri notorno hrču, takodje su se žalile da nisu zadovoljne ljubavnim životom s njima. Jedno ispitivanje u SAD koje je obuhvatilo permanentne hrkače i apneičare, sa aspekta seksualnosti, pokazalo je da oko 25% odraslih preko 30 godina života je bilo nezainteresovano za ljubav usled smanjenog libida ili prisutne impotencije. Došlo se do zaključka da je to češći razlog razilaženja medju partnerima, nego onaj bučni zvuk koji im onemogućava miran san.

Opstrukcije su anatomsko-patološki problem a hirurški domen. Od hirurgije se očekuje da brojnim pacijentima omogući da naredne godine i decenije provedu mirno spavajući bez hrkanja. Danas postoji samo jedan put kojima bučni spavači mogu biti izlečeni, a ne samo donekle tretirani, a to je rez za miran san. Ovo ne treba da znači da svako sa dijagnozom ronhopatije treba da žuri pod nož. Operacija nemora biti najbolja opcija za svakog pacijenta, ali je opcija koju zaslužuje svako da ima ko želi da kaže hrkanju zbogom zauvek.

Operacijom bi trebali da proširimo suženi dio disajnog puta i da ga ostavimo dovoljno otvorenim i stabilnim tokom cele noći,svake noći. Nekada nije moguće jednom hirurškom intervencijom modifikovati sva ta suženja, te se držima principa "proširiti najpre mesto najvećeg suženja" a kasnije utvrditi da li ima potrebe za naknadnim operacijama.

Ako hrkanja više nema, ili ono nije više problem smatramo da je operacija uspela. Svaki pacijent se mora posmatrati individualno jer je svaki "slučaj sam za sebe". Ne postoji jedna intervencija za sve pacijente, niti se svi pacijenti mogu tretirati istom operacijom. Uvek i najpre treba rešiti nazalnu opstrukciju, a potom na osnovu dijagnostičkog kriterija eliminisati druge nivoe okluzije. Samo rešavanje nazalne patologoje daće poboljšanje i do 20% slučajeva.

Operacije na velofaringealnom kompleksu, tipa uvulopalatofaringoplastike, koje su prve uvedene u svetu, daće solidne rezultate u oko 80%  pacijenata, ako je u pitanju samo permanentno hrkanje, a u 60% ako je udruženo sa apnejom spavanja. Najbolji hirurški rezultati se postižu maksilo-mandibularnom ostetotomijom, to jest pomeranjem gornje i donje vilice prema napred. Metoda je morbidna i teška, te iziskuje spicifične uslove rada i odgovarajući profil stručnjaka. Intervencije na bazi jezika, hioidnoj kosti i mišiću dilatatoru ždrela su predvidjene za rešavanje retrolingvalne opstrukcije. Uspeh ovih intervencija, ako je mesto okluzije baza jezika je u oko 70%.

Zavisno od dela sveta, kulture, religije, civilizacije i drugo, odnos prema hirurgiji hrkanja se menjao od veoma konzervativnog do prilično agresivnog. Hirurgija bučnog spavanja ( hrkanja) i prekida disanja u snu (apneje) je za pacijente kod kojih postoje patološka stanja ili abnormaliteti koji se operativno mogu otkloniti ili korigovati, a uzrokuju ronhopatiju i apneju.

Operacija ne mora biti najbolja opcija za svakog pacijenta, ali je opcija koju treba razmotriti kod svih koji žele da kažu hrkanju zbogom zauvek. Važno je naglasiti i shvatiti da se ne uklapaju svi pacijenti u jedan tretman i da ne postoji jedan tretman za sve. Iz toga razloga uspostavljen je hirurški protokol koji je "alfa i omega" u lečenju ovakvih bolesnika. Rinohirurške intervencije kod "zapušenog nosa" se preporučuju kao deo rutinske terapije hrkanja. Treba naglasiti da operativni zahvat na nosu kod starijih nije uvek kurabilan, ali je obavezan. Nema načina da se  predvidi kod kojih pacijenata će ovaj zahvat po pitanju čujnog disanja biti uspešan.

Od korektno izvedene endonazalne operacije očekujemo:

Lakše disanje

Redukciju nivoa zvuka kod hrkanja

Smanjenje apneičnih događaja

Poboljšanje kvaliteta sna

HIRURGIJA NEPCA I RESICE

Od intervencija na ovom segmentu se rade brojne intervencije uključujuci odstranjenje ili skraćenje resice, resekciju slobodnog ruba nepca, podizanje i ukručivanje uvulopalatinalnog segmenta, redukciju bočnih zidova ždrela, odstranjenje krajnika i drugo. Metodu koju preferira dr Vukoje a koja prestavlja njegovu inovativnu tehniku sastoji se u podizanju i ukručivanju slobodnog ruba nepca i resice vlastitim tkivom istog, uz proširenje orofaringealnog vazdušnog puta u sve tri dimenzije bez komplikacija.

UVEĆANI KRAJNICI

Izgled uvećanih krajnika. U dečijoj i školskoj dobi uvećani krajnici su najčešći uzrok bučnog spavanja.

METODE KOJE SPREČAVAJU ZAPADANJE JEZIKA PREMA NAZAD

Pozicija jezika je uglavnom determinisana pozicijom donje vilice i podjezične kosti. Hirurgija pomeranja baze jezika prema napred ukljucuje rad na pomenutim kostima. Ako je retrolingvana opstrukcija uzrokovana preteranom veličinom baze jezika onda se rade operacije kojima smanjujemo volumen i težinu jezika.

POMERANJE GORNJE I DONJE VILICE PREMA NAPRED

Ova operacija daje najbolje rezultate u eliminisanju hrkanja i apneje i uspešnost navedene intervencije je u preko 90% slučajeva kada je izvedena kod zdravih, negojaznih pacijenata.

KOMBINOVANE METODE OPERACIJA

Ne postoji jedna operacija za sve pacijente, niti se svi pacijenti mogu rešiti hrkanja i apneje jednom intervencijom.

USPEH HIRURŠKE TERAPIJE

Hirurški uspeh je obično limitiran mestom i stepenom opstrukcije- slabi rezultati su posledica loše dijagnostike ili pogrešne hirurgije- medicini je potrebna metoda koja će predvideti uspeh, a ne potvrditi neuspeh.

Operacije tipa uvulopalatofaringoplastike

Kombinovanim metodama koje se izvode na nepcu i bazi jezika dobijaju se nešto bolji rezultati. Pridržavajući se dijagnostičko-hirurškog protokola koji podrazumeva prethodno markiranje mesta opstrukcije a potom njegovo hirurško proširenje uspeh ne bi trebao izostati. Operacije tipa uvulopalatofaringoplastike traju oko 40 minuta. Prilikom ove intervencije ostranjuju se krajnici, resica, deo slobodnog ruba mekog nepca i prednji lukovi, a stražnji nepčani lukovi se reduciraju.Operacijom se proširuje orofaringealni vazdušni put a pri radu koristimo radiofrekventne talase 4.0Mhz, koji nam omogućavaju precizan, siguran i skoro beskrvan rad.


Lokalni nalaz u ždrelu tri meseca nakon uvulopalatofaringoplastike

Komplikacije ove operacije se najčešće ispoljavaju u vidu velofaringealne insuficijencije i faringealne stenoze, koje zahtevaju dodatne tretmane.Bol, infekcija, promene u boji glasa i otežano gutanje se mogu javiti prvih dana nakon intervencije i obično su privremenog karaktera, dok krvarenje, koje može biti rano i kasno, može kompromitovati operaciju. Glavni problem ovih intervencija su njeni nestabilni rezultati. U početku uspeh je znatno veći. Sa godinama koje slede isti opada iz neobjašnjivih razloga. Misli se da povećanje telesne težine i mlitavost mišića vilice i ždrela koji dolaze sa godinama favorizuju takav rezultat. Intervencija se ne preporučuje mladjim od 20  ni starijim od 70 godina života.

Lokalni nalaz u ždrelu četiri meseca nakon operacije po dr Vukoju

Lokalni nalaz u ždrelu  četiri meseca nakon operacije  po dr. Vukoju je sličan kao kod uvulopalatofaringoplastike, stim što se ne ostranjuje deo nepca i resica već se inkorporiraju u lokalni flap. Metodom proširujemo  disajni put i ojačavamo slobodni rub nepca čineći ga stabilnijim i otpornijim na vibracije. Daje bolje rezultate u odnosu na druge intervencije na velofaringealnom segmentu. Hirurške intervencije se mogu izvoditi klasičnim rezom, primenom lasera ili radifrekventnih talasa. Mi koristimo Sugitron Ellman 4,0 MhZ, za koji mislimo da ima niz prednosti u odnosu na druge elektro-hirurške aparate..


KONTAKT

Specijalistička ordinacija za bolesti uva, nosa i grla "DR VUKOJE "

Ordinacija

Preradovićeva 19

Petrovaradin 21131

+381 21 643 51 96 (zakazivanje)

Pratite nas


@Copyright prim dr Novak Vukoje. All right reserved. Created by ProBiz